Privozio čovik par tuka za Božić priko granice. Pošle s njim mater i tetka. I pita carinik: „Ima li šta za prijavit?“ Kaže čovik: „A, par tuka“. Carinik pogleda u mater i tetku, umre od smija i mahne da ima prolaz. Znači, Imoćanin i kad oće pošteno, ne more.

Zakoni

Nije da Imoćani ne vole zakone. Zakoni su za nas izazovi koji nam osvježavaju svakodnevicu. Recimo, nekidan san ubrala kaznu isprid našeg centra. Zašto? Zato što sam parkirala kraj znaka „zabranjeno parkiranje“ jer su daleko vrata od regularnog parkinga, a padala je kiša i zeru je puvalo. Kad me dočekala nesritna uplatnica na šajbi odman je krenila pjesma psovki na račun države, policije, park&shopa, jorgana po koji san došla, đavlije sriće itd. Unda san krenila sa filozofijom kako je to privatno vlasništvo i šta tu policiju briga jesan ja parkirala na krov od privatnog vlasništva ili kraj tog spornog znaka. U niti jednom trenutku nisam pomislila da je moja razmažena guzica u krivu. Ali mi je to dokazala uplata u Fini. Piše: 500 kn, plaćeno novčanicama i p.s. glupa si (ne piše, ali sam se tako osjećala). Ali takvi smo svi. Kad san prvi put ugledala onu jelku na trgu, koja sliči na ništa svake godine (u njenom slučaju vridi „uvik može gore“) nisam razmišljala o Božiću nego sam bila živa zanitrigirana kako se niko do sad nije sjetio to pritvorit u parking za nekog golfa 3cu zatamnjenih stakala, spuštenog i s lipin felgama. Za zabrinit se, ni felgaši nisu šta su nekad bili. Kažnjavaju plavci i kad parkiraš kraj općine na onu šetnicu, ali to smo shvatili kao adrenalinski sport. Znači – parkiraš o’ćiriš i čekaš. Vidiš situaciju da prolazi turist s fotoaparatom kad ono izliću iz ureda svi ko vrane i priparkiravaju jer i policija se emancipirala pa oda okolo s fotoaparatima. Meso zabranjeno prinosit priko granice? Kome? Da iskonski Imoćanin ne more nešto pritrat priko granice? Otkad je Boga i Matana, Imoćanin će uvjerit carinika da ono nazad ne bleji janje nego dite. Ima jedna interesantna prispodoba. Privozio čovik par tuka za Božić priko granice. Pošle s njim mater i tetka. I pita carinik: „Ima li šta za prijavit?“ Kaže čovik: „A, par tuka“. Carinik pogleda u mater i tetku, umre od smija i mahne da ima prolaz. Znači, Imoćanin i kad oće pošteno, ne more.

Kvaliteta ičega

Evo polako prošlo vrime trgačine, branja kukuruza, kumpir se davno iskopa, a slijedi pečenje rakije i klanje gudina. Koga god pitaš kakvo ti je grožđe ove godine – „najbolje u selu“. U svakog Imoćanina je sve najbolje, osim žene. Ni ne trudite se glumiti nekog enologa u Imockom jer su oni svi enolozi. U svakoga je vino skoro pa ljekovito. Gudini? Slavonija kod Imockog nema šanse. Barem po priči. Organiziraju se i degustacije tijekom klanja da se proba taj svake godine „nikad bolji“ gudin, da se komšijama potvrdi da je dobar. Iako će komšije reći da je stvarno odličan – tu priču sveži tu di je reka jer čim ti priko praga sljedeća je izjava „ma dobar je, ali, bogati, di je moj“. Kako san ranije spomenila – osim žene. Tu se natječu čija je gora. Ne zna se kome je teže. A istini za volju, niti bi bilo išta od vina ni od gudina ni od njizi sami da nije ti žena.

Debljina

Bila ja u rodilištu. Nije prošlo ni 12 sati, dolazi tetka u posjetu. Naravno, izvan vrimena posjeta. Jer za Imoćane ne postoji vrime posjeta. Zna ona nekoga ko zna nekoga ili je samo satrala jadne sestre da su ove odustale i pustile je pod cijenu i njihovog i mog života. Lakše umrit nego slušat sve razloge zašto jedna Imoćanka mora negdi bit baš u to vrime. I upada tetka čestita vamo tamo i odmiri me od glave do pete. Ma, „dobro te je ostalo“. Krvi ti, budale. Da dobro me je ostalo. Je tetka, jebi ga i fala na čestitkama. Isto tako došla od prijatelja cura iz Zagreba malo povirit njegove. Ona je onako bila kršnija (čak kršnija od mog stanja „dobro te ostalo“), ali dobra ko kruv. I iđe ženska nazad za Zagreb plačuć. Šta je moja ti? Ma koga je god srila i upoznala svi su naravno iskomentirali „a nu noge, nu ruke, nu ramena, nu klika je“ – mogla je ona bit Marija Terezija po dobroti i Ana Zorkića po vridnoći, nek se ona malo „dotra“. Oženio je drugu nakon nekog vrimena, ta je „dotrana“.

Spol diteta

Išla moja mater rodit. I prije nije bilo ultrazvuka, saznavanja spolova i ostale romantike pa su babe po položaju stomaka zaključile da sam ja Petar. I kad je mater pošla, stric u čast svog Petra netjaka organizira gradele i pošalje rođaka da ode naložit vatru. Mater brzo rodi i zovne ćaća strica da je rodila žensko. Stric još sa slušalicon na uvu se izdere priko kolovoza „Mali, gasi gradele!“. Bitno je da je živo i zdravo, ali nije žensko sad vridno gradela. E, a da je stric zna da će od jedne spišulje pročitat ovo za 30ak godina na internetu, razmislio bi dvaput. I naučili su svi teoriju kako je zdravlje najbitnije, kako je dite blagoslov, ali su nekako svi oko diteta zdraviji i blagoslovljeniji ako je dite muško. Nego, jednostavnije je odabrat ime kad je dite žensko. Ne tribaš davat u čovikovu stranu.

Mobilni operateri

Ne postoji netko iz Krajine koji nema priču „kako me operator pokrao“. Bili na bonove, pretplatu, fiksna linija, uzeli mobitel na rate… Uvik je neka krađa u pitanju. Kad dolaze računi za mobitele, red za ispovid te nedilje je kilometarski zbog beštime na račun računa. Ako, ne daj Bože, radiš u nekog od operatera pripremi se da ćeš kad-tad dobit plesku u naletu bisa nekog od „oštećenih“. Kakav roaming, kakav podatkovni promet, kakve radijske frekvencije i pizdarije. Zna se šta se plaća – pozivi i poruke, a sad ti Bogu Jokinu objašnjavaj njemu kako je uša u roaming.

Šta san ja tila reć? Ma nemojte nas kočit s nikakvin zakonima, emancipacijama, pravilima, receptima jer mi smo i tako na pola divlji, a za Imoćanina pripitomit i ugladit rićete nema!

Nevista