“Divlje zelje je obična trava, raste po njivama kao i sve ostale, samo triba znati koja je jestiva, koja nije”, sreza Iva Boban Nukina, na početku razgovora za Agroklub u kojem je predstavila jedno od naslasnijih seljačkih jela.

Ona ga s lakoćom prepoznaje, jer je još u ranom djetinjstvu s babom vezala pregaču, pa s nožićem u polju naučila koje je “pravo”. A, narod će reći “Bolje nek umre selo nego običaj”, pa tko će onda o divljem zelju pričati bolje i ljepše od sugovornice iz Gorice kod Gruda.

Vruća pura i divlje zelje

Koromač, šurlin, kokošja volja, divlji bob… što više različitih trava, kaže ona, to je zelje bolje. A onda slijedi posao koji današnji naraštaji teško mogu i zamisliti: “tribljenje”, čišćenje, rezanje žila i pranje.

“Triba dosta potrošit vode, jer je prljavo, raste po zemlji. Opereš ga lipo, sitno izrežeš. A prije toga staviš kuvati suvo meso, vodu i krumpire”, objašnjava korak po korak.

Najbolja su, kaže, suha rebra i dobar špek “bolje ako ima u njemu crvena”. Kad meso malo ukuha, dodaje se zelje, a onda sve lagano krčka. I pomalo ložiš vatru, dodaješ po potrebi vode.

“Pa triba ga kuvati sat vrimena, jer ima tu raznih trava koje su malo tvrđe i imaju veći korijen i ovi uglavnom da se dobro skuva, što se go bolje skuva lipše je”, govori Iva, objašnjavajući kako se na kraju “satare” krumpir pa nastane zdrava, mirisna čorba.

Od sirotinjskog do gospodskog statusa

Divlje zelje nekada nije bilo stvar izbora nego potrebe, zvali su ga sirotinjska hrana. Bralo se zimi i rano u proljeće, dok zemlja još miruje. Čim krenu radovi u polju, kaže Iva, zelja više nema.

“Škripavca i koramača, to se može u svaka doba godine naći, ove tvrđe trave. Sad na primjer ima šurlina, ali on je bacio cvit, ne valja, nije za skuvati. Možeš naći divlji bob pri strani gore, pri brdu. Ljudi su ostali živi od divljeg zelja”, kaže bez velike filozofije, jednostavno kako su nekada govorili stariji.

Danas ga sve više cijene i oni koji su davno otišli iz Hercegovine. “Sad kad naši dođu iz svita, sritni su ako ima divljega zelja. Danas je gospodsko.”

I u toj jednostavnosti krije se cijela priča o hercegovačkom selu: malo hrane, puno rada i još više dovitljivosti. Uz zelje su se, naravno, vezale i narodne izreke. Jedna od njih je: “Beri zelje pokraj sebe.”

“To se odnosilo na cure”, smije se Iva, pa nastavlja: “Da se ne udaju daleko nego oko kuće. Ne biraj, izabrat ćeš gore, nego imaš blizu sebi.”

Druga kaže: “Bolesna se pita, a zdravu se daje”, jer se divlje zelje smatralo okrepljujućim i gotovo ljekovitim jelom. A onda i ona treća, možda Hercegovcima najdraža: “Ni začina priko načina.”

“To su stare izreke”, govori Iva prisjećajući se vremena kada se sjedilo uz bukaru vina, ali se i neprestano radilo, od zidova i njiva do stoke i kuće.

Na pijacama se danas, kaže, može svašta pronaći pod tim imenom, ali pravo hercegovačko zelje ipak je drugačije.

“Nema to nikakve veze s ovim našim ovdje ispod brda. Nema. Svašta oni toga beru, umišaju. Ljudi pojedu, dobro do Boga”, zaključuje.