U svakom Imoćaninu spava barem jedan pjesnik, jedino ga ne smiš budit – kaže naš stalni čitatelj i povremeni suradnik te pita: Zašto naši stari nisu patili od depresije? Uz odgovor: Oni tu bolest vjerojatno nisu ni poznavali, ali su već imali lijek!, prilaže i pjesmu kojom potvrđuje sve izrečeno.

Imotska

Stara je imotska alkemija –

zlatni grumen i šačica ze(l)ja,

s malo kaštradine u crnoj bronzini

napunimo uzvr’ pijate u staroj kužini.

Još kada bukara oko komina kruži

od stoca do stoca s nami se druži,

razveže jezike, grije tilo i prožima,

natra i suzu na oči, vlažne od dima.

Gozba je to bez smokinga i skupih toaleta,

srebra, porculana ali i bez depresiviteta.

Na zidu šterika, kalendar i portret znan,

izražajnih crta lica, strog, očinski brižan.                                                     

Naša kužina se s nama plače i smije

priča i piva i ništa joj novo nije.

Vani je hladna noć i bura mlati

– zeko se pita di mu je mati?

(zg)